Basic HTML Version
proza
proza
proza
proza
proza
proza
proza
proza
riječi
.
129
Robert Međurečan
KOLINJE
KolinjejeoduvijekbiloozbiljanposaouGrmo-
vini.Pripremesutrajaledanima, razrađivaniplanoviu
detalje. Nije važno što se kolje, svinje ili janjci, važan
je protokol.
UAndrijinoj obitelji poštivalo se sveto pravilo
da otac na proljeće kupi prasad koju stric Đuro onda
hrani, a meso dijele popola. Klalo se na pragu zime,
zaDanRepublike,strateškiidealnopostavljenpraznik.
Možda namjernopostavljenbaš tada, tko zna... Tihbi
sedana radnička klasa razmilila po zemlji upotrazi za
mesom.Svinjskiplačiškrgutkljovarazlijegaosedomo-
vinom...
Andrija se živo sjeća prvog kolinja u kojem su
ganatjeralidaaktivnosudjeluje.Napuniojedvanaest.
Tegodinenabaviojestricispodcijenekrmačuoddvjes-
tokila. Kolinjede luxe.Moremesa, čvaraka, krvavica...
Otac i stric već su u pet ujutro bili na nogama
i ispijali prvurakiju. Andrija ih jepromatrao izkreveta,
uzbuđenje ga je držalo budnim. Na kraju i on ustane.
Strina Anđelka je na dvorištu ložila vatru ispod kotla
s vodom. Snijeg je napadao preko noći i osvjetljavao
jošdebelutminu.Stricjerazgrtaosnijeg,gunđaozbog
dodatnog posla i svako malo slao strinu u kuću po
rakiju.
- Andrija, de provjeri jel krmača još u svinjcu –
zadirkivao ga je kroz škripavi smijeh.
I sestra se probudila, ali nije ustajala. Njoj je
sve to bilo odvratno. Pokrila se preko glave, spremna
začepiti uši da ne čuje svinjski cvilež.
- Zašto kuhaš kavu u loncu? – pitao je Andri-
ja majku. Nije mu stigla odgovoriti. Desetak susjeda
ušlo je u kuhinju skupa s ocem i stricom. Majka im je
zaimačomsipala kavu u šalice, a stric ih je nudio raki-
jom. Otac jeprovjeravaooštrinunoževa, brusio tupe.
Pogled na oštrice pritiskao je Andrijin želudac. Njima
će jadnu svinju, ježio se pri samoj pomisli.
U čoporu su odšetali do svinjca, ali bez oca.
- Ne mogu ja to... – prišapnuo je otac stricu.
Ovaj mu pošalje grimasu gađenja.
- Pičkice, nikad čovjeka od tebe... –
Nitko ihnije čuo, osimAndrije koji je stajao iza
vrata. Otac se pokunjen povukao u sobu.
Krmača,osjetivšištojojsesprema,stanecvilje-
ti prijenegosukrvnici ušli usvinjac. Andrija jeproma-
traospristojneudaljenosti, spremanda zbrišeukuću
kad je izvuku iz svinjca.
- Drž je za rep, jebo joj ti mater... – reži jedan
od krvnika.
- Ohoo... pa to je mrcina i po! Kolko ima?
- Dvjesto – čuje se stričev glas.
- Ima ona, brat bratu, preko dvjesto pedeset...
- Stavi joj šlingu na gubicu...
Komešanjeusvinjcu.Udarci,vika,psovke,svin-
jski cvilež.
- Stavi joj šlingu, jebo te šlinga, neće teugrist...
– urla stric.
Netko vrisne.
- Ugrizla me!
Istrčijedanodsusjeda,pritišćekrvavozapešće.
-Samotemaloogrebla.Jebote,štosimekan,ko
da si od putra... – iziđe stric za njim.
-Kuracogrebla.Rukumi jezdrobila–plačesus-
jed.
Iziđuiostali,pregledavajuranjenika,okrećumu
šaku. Ovaj vrišti na svaki pokret.
- Uuu, bog te jebo...
- Đuro, ovo je stvarno gadno. Krmačamu fino
sažvakala kosti. Mora na Hitnu...
- E, jebemti – škrguće stric zubima. – Anđelka!
Anđelka, sunceti Irudovo,di si?Donesi rakije, tajmaut
je!
Povežuranjenika,utrpajugauautoikrenuput
bolnice. Od deset krvnika ostade šest. Truse rakiju za
hrabrost.
- Još jednu, momci...
Vrateseusvinjac.Opetmetež.Nakonnekoliko
minutaborbe i vike, uspiju izvući krmačunadvorište.
Andrija s kućnog praga napeto promatra.
-Ufati jezanogu, sruši je... –deresestric, hvata
nož.
- Jebote, posrala se odmuke – viče susjed koji
je drži za rep.
Dvojica padnu.
- Jebemti snijeg, al je klizavo... – psuju.