Basic HTML Version
74
riječi
drama
drama
drama
drama
drama
drama
drama
Feđu? Ženo, zašto ga nisi čuvala. Znala si da dolazim, da
mi je sve na svijetu...
Teta: To se moglo svakome dogoditi. Eto, Mirek se
nije zarazio, a bili su stalno zajedno. Božja volja...
Lujo: Kakva Božja volja, kakva božja... Nisi brinula
o djetetu, o higijeni, nisi ga pazila...
Teta: Pazila sam ga, Lujo, k'o oko u glavi, k'o malo
vode na dlanu, ko malu pahuljicu snijega da se ne rastopi.
Obje smo ga pazile, Dorica čak više nego ja jer ja radim.
Obojicu, jednako, kao dva brata, otkidali smo od usta za
njih...
Mama: Hranile, brinule, čuvale. Ozdravit će. Bit će
dobro. On je jak dječak.
Tata: Istina, Lujo. Brinuli smo za obojicu jednako.
Feđica mi je kao sin. Pazili smo ih jednako. Učinili smo sve
što smo mogli. Bolest nismo mogli spriječiti.
Lujo: Ali kako se to moglo dogoditi? Feđa se zara-
zio, a Mirek nije. Kako?
Tata: Ni liječnici to ne mogu objasniti. Pa stalno
su bili zajedno. Kao blizanci.
Lujo: Ne razumijem. Tako sam se veselio da ga
vidim, sina, dvije i pol godine ga nisam vidio, žurio sam u
Zagreb, ta želja me je spasila u ratu, želja da ga ponovno
vidim, sina, svog Feđu... Kakav je to vražji košmar, ko me
to zajebava, sudbina, Bog, vrag, tko. Ne razumijem. Kad
bih razumio, znao tko je ovim pištoljem bih ga, sasuo bih
sve metke u njega, nju, tko god bio odgovoran. (
počinje
psovati kroz plač
) Bem ti kurbu gospu, oca Boga, što sam
ja skrivio da mi se to dogodi... Ako umre, ako umre, ma ne
smije, ako umre Lujo će srušiti pola grada za svoga Feđu...
Teta: A ja ? Tvoja žena?
Mama: Sve će biti u redu, ozdravit će tvoj Feđica.
Lujo: Ne znam što ću ako umre. U teškim trenutc-
ima mislio sam na njega, davao mi je snagu. Jedino sam
njega sanjao. Zbog njega sam morao živjeti, preživjeti rat.
Sada kad smo mu donijeli slobodu Feđa mora živjeti.
Tata: (
smireno
) Lujo, dođi vidjeti Mireka. U njemu
ćeš vidjeti svog Feđu. (
u sobu u kojoj spava Mirek ulazi
mama, Lujo, tata, teta, ulazak je probudio Mireka, Lujo u
uniformi majora JA, pištolj za pasom)
Evo ga, budan je.
Mama: Vidi, tko ti je došao. Ujo Lujo. Ne poznaješ
ga više. Bio si mali kad je otišao. Ovakav je i Feđa. Čvrst,
zdrav.
Lujo: Kako zdrav kad je u bolnici? Katice, Katice,
crna Katice, bem ti gospu, što se dogodilo? Zašto ga nisi
čuvala?
Teta: Čuvale smo ga, Dorica i ja. I Pero. Daj Pero,
potvrdi.
Tata: Istina je. Zarazio se Feđa, a naš sin nije. Mog-
lo je biti i obratno.
Lujo: Nisi ga čuvala.
Teta: Jesam Lujo!
Lujo: Nisi dovoljno.
Teta: Jesam, Lujo. Jedino nisam kad sam bila u zat-
voru. Kad si ti pobjegao u šumu.
Lujo: Bogati, sad ću ja još biti kriv što je mali
bolestan.
Teta: I Dorica i Pero brinuli su se o Feđi, kao o
svom sinu. Čak i više od mene.
Lujo: Eto, sama priznaješ da se nisi dovoljno bri-
nula.
Teta: Dorica se najviše brinula za njega. Bili su kao
blizanci. A ja, kad bih se vratila s posla potpuno sam mu
se posvećivala.
Lujo: Nisi ga dovoljno čuvala. Da jesi, bio bi zdrav.
Teta: Lujo, ne budi smiješan. Tko zna kako se
zarazio. Njih dvojica su bili stalno skupa. Kud jedan tud i
drugi. Mogao se i Mirek zaraziti pa nije. Božja volja.
Lujo: Kakva Božja volja? Mani se tih bapskih priča.
Dosta s tim vašim Bogom, Stepincom i Kaptolom. Sad
ćemo mi uvesti red u ovu državu. Rastjerati sve biskupe i
kanonike, buržuje i kapitaliste. Crkve pretvoriti u domove
kulture, samostane u radnička odmarališta...
Teta: Lujo, ne huli. Bog sve čuje i vidi.
Lujo: Razjurit ćemo tu kanoničku kaptolsku ban-
du koja je šurovala s Nijemcima i ustašama.
Teta: Lujo, kako to govoriš? Optužuješ crkvu,
svećenike. Pa nisu oni pucali po vama. Oni su se molili da
rat prestane, da pobijedi dobro. Vi ste pobjednici. Molili
su se i za vas.
Lujo: Kad je taj vaš Bog toliko moćan što mi nije
sačuvao sina?
Teta: Bog prašta i kažnjava. Ništa mi ne znamo.
Možda će Feđica biti spašen, preboljet će bolest. Možda
ne će. Ja se molim Bogu i Blaženoj djevici Mariji da ga
spasi. Stalno. I vjerujem da će ga spasiti.
Lujo: (
odjednomse sagnuonadkrevetić
,
raznježeno
)
Hej, Mirek. Mali Pero. Isti si otac. Na vas dvojicu, Feđu i
tebe, mislio sam kad mi je bilo najteže. A mnogo puta
mi je bilo teško. Vidi što sam vam donio (
iz džepa na
bluzi vadi dva džepna sata s lančićima, spušta ure nad
malog Mireka i ljulja ih nad njim
). Jedan tebi, jedan Feđi.
Ratni plijen. Oduzeo sam ih Nijemcima. Njima više ne će
trebati. (
spušta sat kraj Mireka
) Uspomena od ujaka Luje.
Iz velikog rata. U kojem je ostao živ. A što mi život vrijedi
ako mi umre sin...
Mama: Kakav krasan dar. Reci hvala uji. (
Mirek i
dalje šuti
)
Tata: Onda mu bar nešto otpjevaj. Ajde! Onu.
Onu. Vojničku. Koju te naučio Papočka.
Mirek: (
počinje pjevati
)
Pu-ska puca, a top li-ce
...
Lujo: Bogati, Pero. Djecu ste učili ustaške pjesme.
I mojega Feđu. Pa ubit ću vas.
Tata: Čuli su pjevati vojsku u prolazu. Vojska im
se strašno sviđala. Sve su pamtili. Ponavljali poput papiga.
Mama: Domobrani i ustaše često su stupali
Tratinskom i pjevali, a naša dva telca upijali su sve kao
spužve. Tako su naučili. Zna on rusku pjesmu. Pjevaj ono
što te je naučio Papočka.
Lujo: Što ga je belogardejac mogao naučiti?
Za
carja i za dom
.
Tata: Križanovski se nisu pačali u politiku. Rus se
bavio ugostiteljstvom, postao je vlasnik restorana
Tip-top
na uglu Marovske i Gundulićeve.
Lujo: Buržuj. S kim ćete vi iz obitelji kaptolskog
kanonika nego s buržujima, klerikalci s buržujima.