Basic HTML Version
drama
drama
drama
drama
drama
drama
drama
riječi
..
75
Teta: Oni su nam pomagali, davali hranu. Posebno
su se brinuli za Feđu i Mireka.
Lujo: Pa bar si se ti, Pero, proleter, morao solidari-
sati s nama..
Tata: Jesam, Lujo. Davao sam Crvenu pomoć. I
partizanima na Bilogori prenosio novce.
Lujo: Jel’ ti pritom pomagao Branko, muž tvoje
nećakinje, šef ustaške Vojne policije?
Tata: Partizanima to nije smetalo.
Teta: Kad si ti pobjegao u šumu, Branko mi je spa-
sio glavu. Glavu žene partizana.
Lujo: Spasio je glavu svojoj rodbini. Bio je moćan
pa je mogao. Danas više nije. Danas sam ja moćan. Ja bih
ga danas pred zid i trrr, trrr.
Teta: Pa i tebi je on neka rodbina...
Lujo: To me ne bi spriječilo da ga trrr, trrr.
Teta: Lujo, ovdje nije bilo sve tako crno-bijelo
kako se činilo vama u šumi. Vi na jednoj strani, Nijemci
i ustaše na drugoj i trrr, trrr. Ovdje je bilo sve zamućeno,
isprepleteno. Ustaše i Nijemci su pomagali partizanima,
domobrani bili za saveznike, Crvena pomoć je bila skoro
javna, znalo se tko je simpatizer ove ili one strane, štitili
su se Židovi...
Lujo: Belogardejac vas je učio pjevati ruske pjesme,
ustaša štitio, ti si Pero bio u domobranima...
Tata: Kratko, jer mi se ubrzo izgubio karton za
mobilizaciju. Pomogao mi je jedan prijatelj...
Lujo: ...a muž u partizanima.
Tata: Papočka ih je naučio lijepu rusku pjesmu
(
počinje pjevati
) Ka-ljin-ka Ka-ljin-ka Ka ljin-ka ma-ja...
Ajde, pokaži kako pjevaš. (
Mirek i dalje šuti i prestrašeno
gleda neznanca u uniformi, s titovkom na glavi
)
Lujo: Kato, u kojoj je bolnici Feđa?
Teta: Kod Sestara milosrdnica. U Vinogradskoj.
Lujo: Idemo tamo.
Teta: Okupaj se. Bar se presvuci.
Lujo: Bit će vremena i za to. Sad je najvažnije spasiti
Feđu. Idemo! (
izlaze Teta i Lujo
)
Mirek: (T
ata
uzima uru,
ljulja je na lančiću, Mirek
počinje pjevati
)
Ka-ljin-ka Kaljin-ka Kaljin-ka ma-ja...
Tata: Otišo je ujo. Kasno ti je sada pjevati.
Mirek: Tata, ko je Maja?
Tata: Ruskinja, vojnikinja. Vozi tenk. Ajd, sad spavaj.
Mirek: A tika-taka? Hoce tika-taka spavati sa
mnom?
Tata: Hoće. Da čujem jel’radi (
prinese uru uhu
) Stoji.
Sad ću je naviti. Bogami, zlatna omega. (
navija uru, pris-
loni je Mireku na uho
) Tika-taka, tika-taka, svako jutro budi
đaka, Tika-taka...
Mirek: Budi tu kraj mene. I mama.
Mama: Daj mi ruku i spavaj. Tata i mama te čuvaju.
Spa-vaj zla-to ma-mi-no, ru-ho ti je ša-re-no
... (
počinju
šaptati
) Mene je strah tog Luje. Potpuno se promijenil.
Postao je nekako grub, hladan, opasan...
Tata: Kakva bi ti bila nakon tri godine rata, šume,
straha, užasa? Gruba i opasna. Pa vidla si kak zgledaju par-
tizanke.
Mama: Onaj par, partizanka i partizan, koji su tu
prek, kod Ljubića, na broju četrdeset i tri, provalili u stan
onog ustaše, zbiljam zgledaju opasno. Ona s bujnom
kosom na koju je nabila kapu, s pištoljem u ruci, on sa
šmajserom... Spremni pucati ako se ne udovolji njihovoj
glad za imetkom, stanom... Mislila sam da bu nas, kaj smo
gledali kroz prozore, sve postreljal.
Tata: Misliš da oni sad ne streljaju? Na sve strane.
Pod Sljemenom, na Sljemenu, u Vrapču, Kustošiji, na
Ponikvama. Po našem pogonu se šaptom šire priče o
svakakvim strahotama.
Mama: Sigurno nisu za sve krivi partizani. I ustaše
su u bijesu napravili svakakva zla.
Tata: I jedni i drugi. Pričal mi je Zvonko, Zvonko
Schuler, naš crtač nacrta, kak je videl nemački tenk na
putu od Maksimira prema Remetama. Na Bukovačkom
bregu naglo se zaustavil, dva su tenkista skočila van i
zgrabila čoveka koji je cestom gural bicikl. Bacili su ga na
pod i zagutili nekakvom žicom, zagutili i vratili se u tenk
koji se nastavil kotrljati prema Remetama.
Mama: Sačuvaj nas Bože. Hvala ti Majko Božja da
je došel kraj tom strašnom ratu.
Tata: A Haramina je videl kak je poginul Bedn-
janec, no Bednjanec, vlasnik gostionice s vrtnom restau-
racijom poprek časnih u Frankopanskoj. Pa vodil sam te
kod njega na šindenbratne i pili smo špricere. On je bil
zakleti ustaša i pucal je s mašingeverom po partizanima
koji su dolazili od Kazališnog trga. Bedak je zaboravil da
mu mogu dojti straga, kroz dvorišće. I to se dogodilo. Par-
tizan mu se došuljal s leđa, zgrabil ga za noge i bacil na
ulicu. Tak je skončal.
Mama: Pero, kaj ti misliš kak bumo sad živeli?
Tata: Glavno da je ratu kraj. Valjda bu sad lakše
za nas radnike, proletere. Svugdje su istakli velike parole
Proleteri svih zemalja ujedinite se
!
Mama: A to kaj se Lujo preti obiteljima svećenika,
kanonika?
Tata: Ma to on ne misli ozbiljno. Tko bi ozbiljan
krenuo otimati od svojih? Pa ni Branko nije dao na Katicu
i Feđu. Bili su dio njegove obitelji.
Mama: Sjećaš se kak je Branko plašio malog Feđu?
Stavljao ga je na vrh ormara i govorio da mu je tata komu-
nist, partizan. Feđa nije ništa razumio, ali ga je bilo strah.
Tata: Branko se samo šalio.
Mama: Previše grubo prema djetetu od dvije
godine.
Tata: Tko zna što je s njima. Jesu li se spasili?
Mama: I što je s mojim papom, jel živ i zdrav? I
sa svom tom vojskom i civilima koji su otišli put Austrije?
Nisu valjda svi stradali poput onih iz Ivinine priče.
Tata: Marijan ti je lijepo rekao da pokopaš to u
zaborav i zaboravi za uvijek. Žene, žene. Branko je dobro
rekao Kati:
Nemoj da te izda vlastiti jezik
. A kaj se tiče
tvog pape, starog austrijskiog feldvebla Đure, on misli
kak mu je jedina sigurnost kod njegovog cara i kralja pak
se trudi doći u Austriju. I nek mu je sreća na pomoći i
zaštitnik sveti Jure.
Mama: Nek’ ga štiti i spasi dragi Bog.
Tata: Visoko je na nebu, na zemlji sad vladaju