Basic HTML Version
drama
drama
drama
drama
drama
drama
drama
riječi
..
73
Marijan: Hoće. Nemamo više kralja, već Tita.
Doveo nas je do ove veličanstvene pobjede, dovest će
nas i do blagostanja.
Mama: (
donosi kavu
) Evo, vruća.
Marijan: Hmm, prija. Hvala ti strina.
Teta: Otkad nismo pili pravu kavu. Zauvijek će mi
ovaj okus ostati u pamćenju vezan uz oslobođenje.
Marijan: Kako ste preživjeli to strašno vrijeme?
Tata: Svakako. Pod kraj smo skoro gladovali. Katica
je bila u zatvoru pa su je pustili. Pomogao je Branko...
Marijan: Što je s njim? Ne bi mu bio u koži.
Tata: Pobjegao u Austriju?
Teta: Sa ženom i djetetom.
Marijan: Ne će daleko. Mi odozada, saveznici spri-
jeda, pa tko preživi. Velim, ne bih mu bio u koži. (
zvono,
Tata otvara vrata, na njima Ivina u dronjcima od uni-
forme, ranjen, zastane kad vidi Marijana
)
Tata: Uđi Ivina, ne boj se. To je Marijan, znaš Mari-
jana, Ivinin sin, moj nećak, sin najstarijeg brata kojeg je
Boban dal’ streljati (
Ivina ulazi
)
Mama: Bože, ranjen je.
Teta: Dorica, tople vode i zavoja. Razderi kakvu
košulju. Imaš još one rakije?
Sjedni, Ivina! (
Teta i Mama stanu se brinuti oko
Ivine
)
Marijan: Evo ti kave. Kaj ti se dogodilo? Ne boj se.
Slobodno pričaj. Ja ti ne bum niš. Jedino ak si kakvo zlo
napravil.
Ivina: Kakvo bi ja zlo napravil. Meni su ga napravi-
li. Da sam bil bar tak spameten kak Francina i Bolto... Ja
pošteni bedak sem veruval oficerima... A oni su prvi pobe-
gli. Presvlekli se u civil i pobegli.
Marijan: Kaj ti se dogodilo?
Ivina: Povlačili smo se prek Podsuseda, Dobove i
Krškog. Naša satnija je bila pri kraju marškolone. V uskem
klancu pri Reichenburgu napali su nas partizani. S leve
reka Sava, s desne brdo i šuma. Padali smo kak’ snoplje.
Mene su zarobili s okol sto ustaša i domobranov. Poterali
su nas u šumu kraj Dobove i s mašingeverima sve potuk-
li. Bil sem ranjen. V noći sem se zbudil pod mrtvecima i
ovakev kervav i jaden došel do Save. Napil sam se vode,
malo se opral. Skrivajući se, dve noći sem hodil do Zagre-
ba, kroz šume, vrte i dvorišća. Jedva sem našel Tratinsku
i vaš stan.
Marijan: Ivina, to si ispričal sad i ne buš više nik-
dar. Zakopaj to v sebe kak v grob. I vi zaboravite kaj ste
čuli. Ta priča ne postoji. Ivina ne postoji.
Teta: Za Boga miloga, pa ne buš ga ubil drugi put.
Marijan: Ne bum. Ide k ostalim zarobljenicima.
Pridružit će se Francu i Bolti pak vu Makedoniju. Nikome
ni reči. Vojna tajna. Sekli bute drva i ak’ preživite vrnuli se
bute nazaj. Ali ni reči o tome kaj ti se dogodilo v Sloveniji.
Priču buju čule tuđe uši, budi siguran da ih ima, i tebe bu
progutala noć. Čkomi i buš živ. Ivina, si razmel?
Ivina: Jesem, čkomel bum kak greb.
Teta: Stvarno ga vodiš sa sobom?
Marijan: Jedino će tako ostati živ. I ak bu čkomil.
Ivina: Sem rekel, kak greb.
Marijan: Idemo, Ivina. Čuvajte se. Nekoliko dana,
možda tjedan, dva, bit će opasno u gradu. Čuvajte se.
Kad se Lujo vrati on će vas dalje čuvati. Doviđenja! (
grle
se, odlaze Ivina i Marijan
)
OSMI PRIZOR - FEĐINA SMRT
Isti Prostor
TATA PERO
TETA KATICA
MAMA DORICA
MIREK
LUJO Č.
(večer,
Tatina i Mamina soba, Mirek spava u
kinderbetu, zvonjava na vratima
)
Tata: Tko je?
Lujo:
(izvana
) Ja sam, Lujo.
Tata: Koji Lujo?
Lujo: Lujo. Vaš Lujo. Pa nemate dva Luje.
Tata: (
otvara vrata
) Lujo! Živ si. Daj da te zagrlim.
Katice, Katice, došao je Lujo. Tvoj Lujo.
Teta:
(vrisak, dotrči iz svoje sobe
) Lujo! Lujo! Živ si.
Lujo: I zdrav. I veseo što vas sve žive i zdrave
vidim. Dorica! (
grli je
)
Mama: Lujo je došao iz partizana. Hvala Bogu i
Majci božjoj koja te je čuvala. Stalno sam se molila za
tebe.
Teta: (
uvukla se Luji u zagrljaj
) Lujo, moj! Lujo,
Lujo! (
cjeliva ga
)
Tata: Jedva smo te dočekali. Što je bilo s tobom?
Gdje si ratovao?
Lujo: Svugdje. Kordun, Lika, Dalmacija, Vis pa s
Prekomorskom brigadom oslobađao otoke, Dalmaciju...
Tata: Nastala je velika strka kad si u partizane
pobjegao s kamionom-radiostanicom.
Teta: Ja sam zbog toga završila mjesec dana u
Petrinjskoj...
Lujo: To je bio tvoj doprinos NOB-u.
Teta: Znaš da bi za tebe i puno više žrtvovala.
Lujo: Znam, košuto moja.
Tata: A sad na kraju?
Lujo: Otoci, Primorje, Istra. Sad sam zapovjednik
Cresa. Major. (
pokazuje oznake čina
)
Tata: Daleko si dogurao, Lujo.
Lujo: Imao sam sreće. I zaleđe dobrih drugova,
komunista. Gdje su dečki. Feđa, Mirek? Spavaju? Budite ih,
Lujo im je nešto donio.
Tata: Mirek spava...
Lujo: A Feđa? I on spava? Da ga vidim.(šutnja, svi
sjede, ne miču se, teška šutnja)) Katice, a naš Feđa? Što
je s njim. Gdje je? Kaži! (šutnja, strogo, komesarski) Reci
ženo, gdje mi je sin?
Teta: Naš Feđa je u bolnici. Teško je bolestan. Men-
ingitis. Zarazni.
Lujo: Sto mu gromova! Kako se to dogodilo? Baš
njemu. I baš sada? A Mirek je zdrav? Zašto nisi čuvala