Basic HTML Version
68
riječi
drama
drama
drama
drama
drama
drama
drama
Neda: Bog vas sve čuvao. Ostajte u miru!
Franc: Vojaki, pozor! Pozdrav! (
svrstani u crtu
domobrani pozdravljaju Branka i Nedu koji izlaze iz stana
)
Branko: (
podiže ruku na ustaški pozdrav
) Za dom
spremni!
(izađu
)
Franc: Za dom!
Teta: Za tebe će biti spreman zatvor.
Bolto: Čim sem videl tu uniformu sav sem se
zašvical.
Franc: Nek ih vrag nosi što dalje od nas.
Tata: Znači, zutra je pokret!
Bolto: Kak za koga. Ja dale nejdem.
Ivina: Bogme ja idem. Befel se mora posluhnuti.
Franc: Pero, jel’ nam imaš dati kakvu civilnu oble-
ku. More biti stara. Bumo se presvlekli i okrenuli nazaj.
Tata: Vi zbiljam nejdete dalje?
Bolto: Ne miriše na dobro. Nemamo adute, bumo
zgubili šnapsa. Ja z te igre idem vun.
Tata: Bute dezertirali?
Ivina: Ja ne bum. Ja ne bum dezerteral. Ja sem
horvatski domobranec. Kakvi ste vi vojaki i Horvati kad
okrećete leđa kad je najgorše. Rekel je Poglavnik: S Firerom
i Rajhom do pobede. Ak’ ipak oblečete civil ne bum vas
cinkal.
Bolto: Bedak jeden, do poraza. Ja nis bedak. Ja
idem doma. Pero, na ti moja manliherica, skrij ju negdi.
Tata: Znači ne buš se više boril?
Bolto: Hrvatska je bila i bu, bedasto je ić to doka-
zat svojom glavom, makar kak trda bila.
Tata: Dorica, spremi pušku v kupaonu.
Franc: To ni dezerteranje, to je spašavanje glave.
Ko je spameten bu se spasil a ko bu slušal zapovedi bu
glavu zgubil.
Bolto: Si čul? To Ivina tebe ide? Ne buš išel z nami?
Ivina: Ja, stari raubšicer, kaj s ovom mojom man-
lihericom mogu zeca v joko pogoditi na tristo korakov da
sad kad je najgorši čas za moju domovinu dezerteram? Ni
Ivina od te fele. Zakletva domovine je zakletva.
Bolto: A bedak je bedak koji bu glavu zgubil.
Franc: Pero, najdi nam nekašnu obleku (
Tata i teta
odlaze u sobe
).
Mama: Vu vojarni su vam dali kaj jesti?
Bolto: Cvibaka i po jenu konzervu za put. I šeflu
kave od cikorije. Niš više. Znači došel je kraj. Vojska nemre
ratuvati gladna. Treba iti domou.
Mama: Skuhala sam žgance. Hoćete da ih zgrijem?
Franc: Nek’ ostanu za frištik. Prije neg odemo,
svak na svoju stran. Ivina, ne buš nas izdal?
Ivina: Nis ja izdajalec, a bormeš ni kukavica.
Franc: Ti si Ivina bedak i to buš skoraj spoznal.
Bolto: Bole je biti kukavica neg mrtvec.
Tata: (
donosi hlače, košulje i kapute
) Na probaj,
Franc. Bolto tebi bu malo kratko al kaj je tu je (
Franc i
Bolto skidaju domobranske odore i presvlače se u civilnu
odjeću
)
Teta: (
i ona donosi odjeću
) Lujo se ne bu ljutil.
Opet ste postali ljudi. Ti Ivina, nemoj zameriti. I ti buš
postal človek kad se demobiliziraš. Znači, sutra jedna
vojska napušta Zagreb, a druga vu njega ulazi.
Mama: Nek nam pomogne dragi Bog. Samo da se
deci ništ’ ne dogodi.
Tata: Sve bu dobro. Dolazi mir. Ljudi se vraćaju
doma. I tvoj Lujo bu došel.
Mama: Daj Bog!
Teta: Sačuvat će nas. Svaka vojska koja osvaja, pa i
ona koja se čini da je naša, opasna je. Prvo puca pa onda
pita tko si.
Mama: Zato nam bu tvoj Lujo dobro došel.
ŠESTI PRIZOR - BEZVLAĐE
Isti stan, predsoblje, noć, sirene, najava zračne
uzbune
TATA PERO
TETA KATICA
MAMA DORICA
Tata: Kak si stigla? Tramvaji ne voze.
Teta: Peške.
Tata: Grad je prazan.
Teta: Sablasno prazan. Nakon gužve zadnjih dana
praznina i tišina. Tek poneki bedak poput tebe i mene još
ide na posao. Većina nije došla u Mirovinsko. A kod tebe?
Tata: Pola ih je došlo.
Teta: Ljudi sjede doma i čekaju. Boje se. Neizvjes-
nosti. I novoga.
Tata: Tišina pred buru. Ljudi se boje s razlogom.
Drago Čudina, strojobravar iz naše tvornice, jutros je
vidio nešto strašno. Pred Rudolfovom vojarnom stajala
je kolona kamiona s Bobanovcima spremnim za odlazak
kraj koje je mirno prolazio radnik s pohabanom kožnom
torbom i kanticom za jelo u ruci. Išao je na posao kao
svakog jutra. Poštenjačina. Da mu gazda ne bi prigovoril.
Iznenada je jedan ustaša u jadnika ispalio rafal. Iz čista
mira. Iz obijesti. Iz mržnje prema proleteru koji ide raditi,
a ne bježi pred partizanima, isto proleterima. Čudina veli
da bu tu sliku zapamtil za celi život. Na betonu je zazve-
ketala kantica, prolil se cušpajz, čovjek je pao kao krpena
lutka, krvava mrlja se počela širiti i miješati s cušpajzom
iz kantice... Crnac se popeo na kamion i kolona je krenula
put Črnomerca. Na zapad.
Teta: Po Mirovinskom kolaju priče o pljačkama po
gradu. Gomila je navalila na skladište u podrumu
Kola
,
tamo su ustaše čuvale zarobljenu hranu i robu koju su
saveznici partizanima bacali padobranima. Ljudi su se
tukli, gazili, u tom kaosu jednom su čovjeku staklom
odrubili glavu. Iznosili su vreće brašna, soli, kave. Jedan je
na kolicima vozio desetak pisaćih mašina...
Mama: Dobro, brašno, kava, šećer, ali zašto pisaće
mašine? One se ne jedu.
Tata: Valjda ih u miru planira skupo prodavati.
Teta: Bezvlašće pretvara obične, mirne ljude u
pljačkaše, razbojnike, ubojice...
Tata: Prilika čini lopova, a ovo je pravo vrijeme za
njih.