Basic HTML Version
120 riječi
proza
proza
proza
proza
proza
proza
proza
proza
Dubrovnik, ljeto 1968.
Vrt na Posatu, Donji Kono
- Nekad su u vrtu rasle dve palme. Visoke i tanke.
Mogle su da se vide na fotografijama grada, na onima
koje su prikazivale vizure Pila i Minčete – započne striko
Đorđe. Sjedio je u pletenoj stolici pored stolića na kojemu
su stajale dvije šolje za kavu, presavijena najnovija Borba
i na njoj pepeljara, drvena kutija s tompusima i šibice.
Njemu nasuprot s notesom u ruci sjedio je mladi novinar
iz Beograda.
- Jedna tamo u kutu, malo ispred omorike i druga,
onamo kraj zida – pokaže prstom na prazna, fantom-
ska mjesta u vrtu. Novinar se okrene i pogleda u pravcu
njegova prsta, ali nije mogao vidjeti ništa osim crvene
utabane zemlje.
- Uz onu palmu koja je bila bliže zidu stajala je
jednom prilikom Jovana, sećam se, beše zastala u igri –
nastavi Đorđe i uzme tompus iz kutije – A nekoliko mes-
eci pre toga dok su se po gradu još uvek tukli na to isto
mesto beše došao neki vojnik, ranjen, dobauljao da umre.
Đole kresne šibicu, pripali tompus i pričeka dok
mladić načrčka nešto u notes.
- Nemac. A ona tamo, pored palme beše stala
da se odmori. Naganjala se po vrtu. Zaigrana, oznojna.
Ni devojčica, ni dete. Bila je najlepša od sestara. Samo
se Romanova lepota mogla meriti s njenom. A Nemac
beše ušao u vrt da umre. Rano ujutro, ostavio je krvavi
trag pored gredica, onamo gde su pomadore. Pao je baš
tamo pored palme i deda Kiko, poslepodne kad se proneo
glas da su naši oslobodili grad, okuražio se i prišao lešu,
praćen čoporom dece, Romanom, Teklom, Anom i Jova-
nom. Uzeo mu je mauzer iz futrole za pasom. Što je kas-
nije bilo s pištoljem, ne znam. Onda je došla Ai i rasterala
decu. Pogledali su u džepove. Dokumenti, Rajhsmarke,
slika žene ili zaručnice. Da li je Kiko kasnije poslao pismo
u Nemačku, zaboravio sam. Čekaj, mislim da jest u Fuldu,
Regensburg ili Getingen, tako nekako, nikad nije stigao
odgovor. Bio je lep leš, pričala su deca. Uredno podašišan,
bez kape koja mu je valjda pala negdje na Donjem Konalu.
Jedna zraka sunca beše mu osvetlila potiljak i teme. Plave,
sitne vlasi. Deca nisu mogla da se načude mrtvacu. Ai
ih terala ali su se vraćali. Jesu li ono creva, pitala je Ana.
Posle su ga odneli i zakopali na Boninovu u zajedničku
raku. Zalili vapnom.
Đole zastane i povuče dim. Gledao je u daljinu,
iza Lovrjenca prema pučini koja je nestajala u ljetnoj
izmaglici. More je bilo prazno, golo, ni broda ni barke.
- Ko poseče palme u vrtu Romićevih? – upita
novinar. Glas mu je bio grub i pomalo hrapav što se ne bi
očekivalo od takva momčića. Pun napora koji je morao da
razbije tišinu što je trajala tek nekoliko sekundi, ali bila je
teška kao da je trajala godinama. Stoljećima. Striko Đorđe
i dalje je gledao u daljinu.
- Palme su posekli netom kad je umro šjor Kiko.
To je naredila Ana, najstarija sestra. Secnuo ih je onaj njen
Gačanin, Haris. Isekao, iščupao, zalio naftom. Napravila
je to iz čistog inata kad je ostala sama u kući. Uvek je
bila ljubomorna na sve i sva pa tako i na palme. Kad sam
video šta je uradila poželeo sam da je ubijem. Ovo zadnje
nemoj da zapišeš.
Mladić, popravi naočale na vrhu nosa i nastavi
črčkati lapisom. Striko Đorđe odloži tompus u pepeljaru.
- Jovana je bila najlepša. Isekla je vene u kupatilu
u sedamnaestoj godini. Jednog leta, teškog leta pede-
set i treće. Ai to nikad nije uspela da preboli. Doživela
je potpuni slom. A ko bi to mogao da preboli. Nikad
nismo saznali zašto, niti je Ai više ikad došla sebi nakon
toga. Pronašla ju je u kupatilu u kadi punoj guste lepljive
krvi, vlastitu kćerku. Jovana je bila lepa, najlepša, išla je
u muzičku školu. Časove iz klavira držao joj je Gracio.
Zoran je bio kupio klavir, postavili smo ga u saloču. Neki
švedski, zaboravio sam ime marke. Koncertni. Odmah su
ga prodali nakon Jovanine smrti da ga Ai ne gleda.
- Imate li Jovaninu fotografiju?
- Imam u albumu. Čekaj malo – reče Đole. S
naporom pomjeri svoj gangrenozni patrljak i zazove:
Ana. Ana!
Jedna pjegasta mačka naglo i bešumno skoči na
prozor kraj vaze s cvijećem kao da se čarolijom stvorila.
Ne iziđe Ana, nego Katarina.
- Kaća, donesi mi porodični album – naredi Đole.
Mačka pretrči preko verande, zavuče se pod drve-
nu klupu i stane lizati trbuh ružičastim jezikom. Kata-
rina se uskoro vrati sa u kožu uvezenim albumom pod
miškom. Odloži ga na stol.
- Hvala Kaćuša – reče Đole. Uzme album, prevrne
nekoliko stranica i pruži ga mladiću. Na crnoj pozadini
bile su dvije Jovanine fotografije. Novinar uzme album i
pogleda.
Rade Jarak
Đorđe