Basic HTML Version
proza
proza
proza
proza
proza
proza
proza
proza
riječi
.
127
- Kasno, momci. Kiša rastjerala društvo.
- E, jebemti... – razočaran je Žilavi.
- Vani pada kiša? – upadne Darac. Svi ga
pogledaju kao da je prdnuo.
«Ružmarinka» opet utone u polusan. Samo
Mišo Kovač na radiju jeca i obećava vjenčanje.
Mir potraje kratko.
Ubirtijuupadnebučnidvojac,djevojkaimomak.
Smiju se, veselogestikuliraju. Razbudeprisutne,mrki
pogledi šaraju po njima.
- Hej, ljudi, ima li tu šta za pojest? – cvrkuće
djevojka. Pramenovi jarke crvene kose plešu joj po
ramenima. Pirsinzi na obrvama.
- Šta je ovoj? Požar na glavi? – čudi se Darac.
- Idempišat… - prošušlja Getriba.
- Nema ništa za jelo – službena je Maca, ne
diže pogled s križaljke.
- Rekao sam ti da ne skrećemo s autoputa –
rečemomak. Jež frizura, feminizirani pokreti. – I gdje
smo to? Kako se zove ovo selo...
-Nemanijanjetine?–djevojkazasjednezaprvi
slobodnistol.Momakjojsepridruži,prethodnoobriše
stolac rupčićem.
- Zadnja je janjetina ovdje ispečena prošle
godine - Maca se tugaljivo nasmije. – Nema tu ničeg
više, curo draga...
-Šteta.Atakosamsenapalilana janjetinu.Kao
klinkasamnavraćalaovdjesroditeljima.Svakiodlazak
namoreuključivaojejanjetinu. Idanas jošosjećamtaj
okus, mljac...
- Jel osjećaš kak ovdje smrdi? – frče momak
nosom. – Idemo odavde...
- Sori, Tibore, htjela samte počastit. Nijemala
stvar osvojit prvomjesto.
- Hvala ti, Majo…Ajmo. Kući ćemo slavit.
Izjure iz „Ružmarinke“ jednako brzo kako su
stigli.
- Šta je ovo bilo? – osvrće se Darac usporeno,
mućka mu se u glavi…
- Srdele s očnjacima. Spavaj, Darac, spavaj -
reče Žilavi. – Maco, daj još tri piva.
Getriba se vrati iz zahoda, briše mokre ruke o
prljavi kombinezon.
- Vratit će se oni… - šapne Ernestu na uho i
sjedne.
- Kako znaš?
- Svrbi me ovaj moj mehaničarski nos…
Doista, tren kasnije Tibor se vrati.
-Oprostite,imaliublizinikakavautomehaničar?
– djelovao je izgubljeno, nervozno.
-Jasamautomehaničar.Štatreba?–javiseGet-
riba.
-Uh,hvalabogu-odahneTibor.–Automineće
upalit.Nedajeznakoveživota…Samotako,odjednom.
- Onaj Fiat Uno je vaš?
- Da, stara krama od auta.
- Ajmo pogledat – natakne Getriba vunenu
kapu na glavu i iziđe, Tibor za njim.
Na parkiralištu Maja stoji naslonjena na auto.
Getribapodignehaubu, važnosepodboči i zagledau
motor.
- Jeste pogledali svjećice – upita Tibora.
- Joj, javamnemampojmaoautima. Ni gumu
ne znampromijenit. Samo tankam i vozim, kužite…
-Hmmm…-namršti seGetriba. Ljut jenakvar
koji mu se skriva, ali naći će on njega…
- Znao sam, evo točno sam znao… da će se
desit sranje…čim smo sišli s autoputa. – stane Tibor
kukati. –Mogli smovećbiti napolaputadoma, aova-
ko…ode lova iz džepa!
- Daj, ne drami - Maja ode na kraj parkirališta,
samo da ne sluša Tiborovo cendranje.
- Ni signala nema! Mobitel mi je skrozmrtav –
premećeTibormobitel. –Ukakvusimetuvukojebinu
dovela?
- U vukojebinu nad vukojebinama! – s vrata
uskočiErnesturazgovor.–Ucijelojdolininemasignala
ni da Hitnu nazoveš. Samo pod jabukom u dvorištu
tete Kate. Zna se tamo fino zagužvat…
- Ne mogu vjerovat. Trebalo bi zvat telekom-
panije…
- Znaju one, samo im se ne isplati postavljat
antene. Premali smo, kažu.
Ushodao se Tibor oko Getribe, a ovaj važno
prtlja pomotoru.
- Jeste našli kvar, majstore?
Getriba zamišljenozabrunda i nastavi čačkati.
- Ne brinite, popravit će ga Getriba…Getriba
vam je, mladi gospodine, velemajstor za aute! – reče
Ernest.
- Tog se i bojim… I što ćemo sad, ha, Majo?
- Ništa. Gladna sam…
- „Gladna sam, gladna sam“ – Tibor cinično
grinta sebi u bradu.
- Nisam ti ja kriva što je auto riknuo! – otrese
seMajananjega.–Štadrugoimožešočekivatodovog
krša od auta…
- Auto je stvarno krš - uskoči Getriba.
-…jasamtesamohtjelapočastitsjanjetinom,
eto…
-Dobro,dobro…-pomirljivoćeTibor,najmanje
što želi je svađa. – Nisam rekao da si ti kriva. Osim
toga, meni janjetina smrdi…
Ernest priđe automobilu, savije krakato tijelo i
zalijepi nos na prozor.
- Oprostite što pitam, a kakav je ono pehar?