Basic HTML Version
126 riječi
proza
proza
proza
proza
proza
proza
proza
proza
Robert Međurečan
SRDELE I NOĆNE MORE
U «Ružmarinki» vlada uobičajena učmala
atmosfera.Nijeni podne, aDarac, Žilavi i Pončovećsu
pijani. Sjede za stolomuz šank. Kretnje imusporene,
jedva cijede riječi.
- Slabo sam spavo noćas... – trlja Darac
sljepoočnice, patnički koluta očima.
-Šta,opetsipodstresom?–podbadagaŽilavi,
slaže listiće za klađenje.
-Jesam,daznaš.Sanjosamnekegluposti...Ribe
kako laju na mene, hoće me ugrist...
- Sva sreća da su bile na lancu – nastavi Žilavi
šegu.
- Samo me zajebavaj... Kažem ti, napalo me
cijelo...krdo riba...
- Jato riba...- ispravi ga Pončo.
- ...no, da... jato riba i...
- Koja vrsta: šaran, štuka, smuđ hehehe... –
upada Žilavi.
- Srdele...
- Srdele su teganjale kroz san? Stvarnogadno
hehehe... A jesu imale zube?
- Jesu... i ovakve...
- Očnjake – nadopuni ga Pončo.
- ...očnjake... Ovolike! Komoj palac...
- I, jesu te ugrizle?
- Ne znam, probudio sam se.
- Stvarnogadansan, Darac, nema šta. Evo, sav
samsenaježio…–zaključiŽilavi,kemijskomispunjava
listiće za kladionicu.
-Čekaj,čekaj...moždasetukrijekakvaporuka–
rečePončo.–Snovenetrebaolakoshvaćati.Trebalobi
pogledat u sanjaricu. Maco, ej Maco...?
ŠankericaMacastojinalakćenanašankirješava
križaljku, ne sluša razgovor pijanog trojca.
- Macooo...
- Ne deri se, čujem te. – reče Maca.
- Imaš sanjaricu? Darcov san sigurno je važan.
-Netrebavamsanjarica, jaćuvamrećštoznači
njegov san. – Maca ne diže pogled s križaljke. – San
kažedaimatepreviševremenaidabisetrebaliuhvatit
kakvog posla, a ne da ovako kradete Bogu dane...
-Joj,Maco, zvučiškomojamama.–rečeDarac.
- Trebala te više tuć dok si bio malen, možda
bi tadneštobiloodtebe. Pogledajtese, trimuškarcau
najboljimgodinamatruleubirtiji!–rečeMacapomalo
gadljivo.
- Gdi se u Grmovini i okolici može nać posao?
Sve je u totalnoj komi... – jada se Pončo.
- Baš se nisi ni pretrgo da ga nađeš.
-Hrmbanjejezasirotinju,pametnizarađujuna
drugi način – Žilavi joj bahato odvrati.
Maca mu pošalje ljutit pogled.
- Hoćeš reć da sam ja budala zato što radim?
- Ne... Hoću reć, kad Udinese sjebe Juventus,
a Bayern popuši kod Werdera, e onda ću te, Maco
moja, izvest na večeru, a cijeloj Grmovini platit piće...
– premeće Žilavi listiće i ljubi ih, pun nade. – I još da
Bešiktaš dobije Zenit, eh...
- Ionako je tvoj red za rundu... – prekine ga
Pončo.
- ...ma, jesu li bile srdele...? – Darac raspravlja
sam sa sobom.
Zadrugimstolomdvastarcarazgovarajuupol
glasa.Visokiproćelavi,umasnombaloneruizdepastis
krastavcemodnosa,uradničkomkombinezonu.Ernest
i Getriba.
- Planuli mi svi autodijelovi… - rašpa Getriba
napuklimglasom.
- Sve si uspio prodat? – začudi se Ernest.
- Jok! Zapalila se garaža i sve otišlo u pičku…
Sreća da ih nisamplatio…
- Sreća, starimoj.Vidiškakone treba istrčavat s
lovom…A jeste li čuli,momci, da jeuGrmovinustigo
Andrija Tomaš?
- Onaj Andrija Tomaš? – iznenađen je Pončo.
- Da. Izišo iz zatvora. Došo k stricu, Đuri
Tomašu. Slavlje je kod Đure.
- Kako znaš? – pita ga Žilavi.
- Bili smo tamodomaloprije. Đuro ima jebeno
dobru šljivovicu.
Namogućnost besplatnogpića, Žilavi i Pončo
odjednom živnu. Darca i dalje muče srdele.
- Ajmo do Đure – reče Žilavi.