Basic HTML Version
drama
drama
drama
drama
drama
drama
drama
riječi
211
publike, onda nema ni stroška! Strošek je jedino redatelj
koji za te sedem dan dobiva dnevnicu i plaču! Daj ti samo
Karlek, čitaj dale!
KARLO:
Wilson je spomenuo kako su nastale njegove
najslavnije predstave: Govoreći o predstavi
Pisma kraljice
Viktorije
Wilson je istaknuo da je Viktoriju glumila Wilso-
nova baka. Njezina se uloga sastojala od izgovaranja auten-
tičnog monologa o 17 vrsti pilula koje dnevno guta.
JUREK:
Vidiš da ima osim redatela još jeden strošek,
njegva baba! I to je strošek!
FRANCEK:
Baba je jela samo pilule, a to je platilo socijal-
no! Ja imam isto takvu babu, i ja bum mogel to zrežirati,
samo da od togaWilsona nabavim tekst…, oprosti Karlek,
štel sem reči dramski predložak! Da čujemo dale!
KARLO:
Komentirajući višednevna trajanja svojih predsta-
va Wilson ih je definirao kao in-sta-la-ci-je, proglasivši da
on od publike očekuje da čitavo vrijeme sjedi u gledalištu.
PEPEK:
(obrati se publici)
Znači in-sta-la-ci-ja, a je li mi ima-
mo ovde takvoga in-sta-la-te-ra. Je li tu naš Branko Črnko?
Branko, imaš li kakvoga elektroinstalatera, teri bi štel in-šta-
li-rati in-šta-la-ciju v Buševcu!
OŽEK:
Pepek, ja sem inštalater, ne moraš nikud iskati!
KARLO:
Molim za malo ozbiljnosti!
(čita)
Samo prelazak
kornjače s kraja na kraj scene, bez ikakve druge radnje,
trajao je u sedmodnevnoj predstavi
KA MOUNTAIN dva
sata. (komentira)
Fenomenalno!
FRANCEK:
(spusti se na koljena i na laktove i puzi polako po
sceni)
Evo, ovak, prosim dejte mi mira dve vure, dok izve-
demWilsonovu inštalaciju kak želva ide prek pozornice!
JUREK:
(gleda ga časkom a onda udari nogom):
Diž se. Još
ni gotovo!
FRANCEK:
(ustaje)
Dečki, moram priznati da od ove
predstave bogme rit trpi!
KARLO:
Predstava
Orgije,
japanskog redatelja Shimizu
Shanjina, zgrozila je publiku scenama nestiliziranog sadiz-
ma. Dvadesetak minuta muški je glumac zbiljski rukom
udarao japansku glumicu okrenutu leđima, dok su njezina
leđa sve jače bridila od crvenila. Publika je na ovaj prizor
reagirala povicima „Dosta! Shvatili smo poruku!“, a jedan
se mlađi gospodin čak popeo na scenu i zaustavio ruke
glumca. Nasilje je vršeno bez ikakvog objašnjenja.
PEPEK:
Ovoga bi japanskoga glumca mogel ja glumiti, a
japansku glumicu bi mogla glumiti moja punica. Samo ne
znam je li bi ona razmela da je to, kaj ju ja mlatim, moderna
umjetnost. Ona ti je, mene se čini, malo kulturno zaostala!
MARIJA:
Sram te bilo, takvu ulogu dati svojoj punici!
PEPEK:
Kaj si se zbudila? Celo si vreme totuk mučala, pak
sem na tebe bil skoro skroz pozabil. Imaš prav, to bi bila
uloga taman za tebe!
MARIJA:
Prostak jedan!
KARLO:
Branko Brezovec za svoj projekt
Emma,
pokušaji
uvodi lik pripovjedača koji monotonim glasom izgovara
rečenice i nevješto pleše flamenco.
(Francek ustane i
pokušava plesati flamenco, a Jurek ga prati pljeskanjem)
Na ekranima i platnu povećava se broj krvavih prizora,
nesuvisla motanja glumaca po pozornici, anatomski
razgolićenih detalja na platnu, vriskova, ubijenih i o drvo
obješenih životinja, i tako dalje, i tako dalje…
JAKOP:
Dobro, Karlo, je li tebe jasno, kakve si nam
nebuloze čital! Jadna denešna publika, ona kad ide v
kazalište nema pojma kaj bu videla. Mora čitati cele knjige
s objašnjenjem onoga, kaj bu gledela. Samo snobovi varaju
sebe i druge oko sebe da tobož v predstave vživaju!
KARLO:
Znači tako! Publika, to su snobovi koji ništa ne
razumiju! Je li tebi jasno da ovdje vrijeđaš ove divne ljude
u dvorani, koji su željni visoke kulture, željni širiti svoje
dramske vidike…
JAKOP:
Ja ne vređam ove ljude, jer oni su došli gledet
predstavu, nek one koje ti vlečeš za nos! One kojima
bogečki glumci kažu gole riti, koji se kolju, črže, navlače,
kopiču po postele, kričiju i moraju za male peneze delati
sve ono kaj tvojemdramskemprojektantem i instalaterem
opadne na pamet, jer bi drugač ostali bez posla!
KARLO:
Takva su ti vremena, dragi moj Jakove!
JAKOP:
Dej zapameti da sem ja Jakop, a ne Jakov!
KARLO:
Pa to je isto, ne cjepidlači! Ti kao da ne živiš danas
i ovdje! Mi danas stvaramo novu publiku, publiku odgojenu
na video igricama i TV programima. U današnje vrijeme
nemaš više niti crtića na televiziji, a niti igrica za djecu
bez lokava krvi, bez vampira, zombija, podivljalih robota,
terminatora, eksterminatora, vanzemaljaca, bez nekoliko
vagona mrtvih i slično. Današnja djeca iz vrtića znaju o
tome više nego ti, Jakove! Kako bi izgledao današnji svijet
bez svega toga, ne bi ga ni bilo? Nužno je da moderno
kazalište prati taj trend. Tu je naša današnja i buduća
publika.
FRANCEK:
Pa da, takva je serija Igra prijestolja!
JUREK:
…i filmi odĐeka Čena!
(pokazuje kung-fu pokrete)
PEPEK:
Je, je, tak i Snegulica!
OŽEK:
…i Ivica i Marica!
(FRANCEK i JUREK se nasmiju).
JUREK:
A, jeste je baš našli!
PEPEK:
Kak ne, maćeha pošele lovca, da vubije Snegulicu i
da je z nožem zvadi srce i donese je ga, kaj ne tak?
OŽEK:
A veštica hrani Ivicu da bi ga zaklala, spekla i pojela,
ali Ivica i Marica porinu vešticu v krušnu peč i lepo ju speču.
Ne znam, Pepek, jesu li ju i pojeli?
PEPEK:
Kaj bi ju pojeli, onak staru i žilavu!
MARIJA
: Odvratni ste!
(Karlu)
Vi, dakle, imate u vidu radi u
Buševcu jednu suvremenu predstavu?
KARLO:
Oprostite, da se odmah razumijemo, ja ne radim
nikakve predstave! Toga kod mene nema! Kao što sam već